Reindustrijalizacija Srbije i strukturna politika

Polazno opredeljenje u ovom radu je da je za prevazilaženje krize tranzicionizma potrebno realizovati strategiju reindustrijalizacije Srbije prema evropskom konceptu endogenog i održivog razvoja. Razvoj zasnovan na znanju koji predstavlja suštinu ovog koncepta je u Srbiji u poslednje tri decenije nekoliko puta bio promovisan kao ?vrsto razvojno opredeljenje. Implementacija nije zapo?eta iz mnoštva razloga, od kojih je u prvom planu kulturno-politi?ka sklonost ka olakom definisanju i još lakšem napuštanju opredeljenja. Sa druge strane, u novi razvojni model Srbije potrebno je ugraditi pouke globalne finansijske i ekonomske krize i postkrizne depresije. U tom kontekstu, rešenja za realizaciju nacionalne strategije reindustrijalizacije se moraju tražiti u okvirima novog koncepta strukturne politike zasnovane na klasi?nim postulatima poslovne, mezo i makroekonomske stabilnosti u kojoj su osnovni prioriteti - pove?anje zaposlenosti rada i kapitala i uspostavljanje ravnoteže u spoljno-ekonomskim odnosima. To zna?i da težište strukturne politike mora biti na mehanizmima koji ?e stvoriti uslove za endogenizaciju tehnološkog napretka u organizacionoj strukturi nacionalnog proizvodnog sistema, kao osnovnog faktora za obezbe?enje održivog razvoja iz ?ega se u slede?em koraku izvode ciljevi i mehanizmi strategije (nacionalne) reindustrijalizacije. U skladu sa tim, istraživanje puteva za skiciranje predloga sadržaja ciljeva i akcija strukturne politike u funkciji stvaranja uslova za reindustrijalizaciju Srbije je podeljeno na ?etiri dela. U prvom delu, izloženi su sinteti?ki rezultati istraživanja organizacionih karakteristika nacionalnog proizvodnog sistema u kontekstu njegovog istorijskog razvoja i implikacija na strukturnu politiku u funkciji osposobljavanja Srbije za implementaciju evropskog koncepta endogenog i održivog razvoja. U drugom delu izložene su osnovne determinante strategije reindustrijalizacije Srbije sa intencijom da se odredi osnovni okvir delovanja strukturne politike, kako bi se u tom kontekstu utvrdilo koji od tri poznata organizaciono-proizvodna modela (industrijski okruzi, klasteri, polovi generi?kog rasta) bi bio najefikasniji u realizaciji nacionalne strategije reindustrijalizacije. Klju?ni nalaz je da težište strukturne politike mora biti na merama za formiranje i razvoj polova generi?kog rasta kao osnovnih izvora kadrova i tehnologija za revitalizaciju razvojnih funkcija (nasle?enih) industrijskih okruga i dinamiziranje procesa klasterizacije u nacionalnom proizvodnom sistemu. U tre?em delu, obra- ?ene se tri osnovne razvojne alternative (dovršenje procesa fordisti?ke industrijalizacije, radikalna modernizacija velikih proizvodnih sistema i razvoj zasnovan na znanju) i politike njihove realizacije sa naglaskom na fenomenima koji podsti?u odnosno blokiraju generisanje i implementaciju tehnoloških i poslovnih informacija u procesu realizacije strategije reindustrijalizacije Srbije. Težište je na preciznijem odre?ivanju njihovih implikacija na strukturnu politiku u funkciji razvoja polova generi?kog rasta. U ?etvrtom delu, obra?eni su osnovni strukturni aspekti projekta unapre?enja polova generi?kog rasta kao centara socijalno-institucionalnog eksperimenta koji vodi prema promeni shvatanja rada, proizvodnje i razvoja i usmerava sve aktere proizvodnog sistema ka posve?enosti, kreaciji, kvalitetu i saradnji u funkciji dostizanja izvrsnosti u obrazovanju, istraživanju i proizvodnji koji predstavljaju osnovu evropske koncepcije endogenog i održivog razvoja.