Ефекат Стакленика, Глобално Загревање И Кјотски Протокол[Greenhouse Effect, Global Warming and Kyoto Protocol]

Serbian. У раду се разматра проблем стакленичких гасова (СГ), и акције и механизми за смањење њихове емисије. Емисија таквих гасова, пре свега угљен-диоксида, сматра се за један од главних антропогених узрока раста концентрације угљеника у атмосфери, и последично глобалних климатских промена. Од времена Индустријске револуције емисија СГ у атмосферу достигла је 300 гигатона угљеника. Борба с атмосферским загађењем до сада је ишла у три правца: административно регулисање, систем економских механизама и формирање тржишних односа. У другој половини 20. века за решавање проблема предложене су многе шеме стварања тржишног механизма, који се сматра повољнијим у више праваца. Ти напори посебно су се увећали у последњој деценији 20. века, и најзад је Кјотски протокол 1997. године подржао неколико такозваних еластичних механизама: трговина квотама (квотирање и трговина), пројекти заједничког остваривања и механизми чистог развоја, који су били разрађени 2001. године у Маракешу. Али, без обзира на све те напоре, током првог периода њихове примене (2008–2012) емисије угљеника у атмосферу су порасле. Данас се светско тржиште угљеника креће ка развоју националних, регионалних и субрегионалних система регулисања, али уз очување међународног сегмента (системи ОКИК ОУН). Конференција у Дохи 2012. године допунила је и прецизирала услове у којима ће Стране Конвенције изграђивати своју климатску политику у следећим годинама. Водећа тенденција (пренос акцената на регионалне, субрегионалне и националне системе регулисања) је сачувана, али сачуван је и „кјотски” систем, који ће у новој етапи имати улогу прелазног на путу ка новом очекиваном глобалном споразуму. English. This article considers the problem of greenhouse gas (GHG) emissions, and actions and mechanisms for its reduction. Emissions of the GHG are observed as one of the main anthropogenic causes of the increasing carbon concentration in the atmosphere, and consequently the global climate change. Until the Industrial Revolution, the emission of greenhouse gases into the atmosphere amounted to 300 gigatonnes of carbon. The fight against atmosphere pollution goes in three directions: administrative regulations, a system of economic mechanisms and market relations building. In the second half of the XX century many schemes for involving the market mechanism in solving these problems were proposed. These efforts especially increased in the last decade of XX century and finally the Kyoto Protocol 1997 supported many flexible mechanisms (trade of quotas – cap and trade, joint implementation projects and clean development mechanisms), as a solution to these problems, which was explained in 2001 in Marrakesh. In spite of all these efforts, during the first period of its implementation (2008–2012) the emissions of carbon increased. Today, the world “carbon” market is moving to the development of national, regional and subregional regulation systems while keeping its international level (system UNFCCC). The Doha Conference held in 2012 precised the conditions upon which the convention parties would define its climate policies in the next years. The leading tendency (transition to regional, subregional and national regulation systems) was maintained, as well as the “Kyoto” system, which in the new stage would play a transitional role on the road to a new expected global agreement.